kad sam bil dečec

 

Moja Božićna priča

Jedna od 43 priče  objavljene u mojoj knjizi "I ja sam tu" 2013. g. 

Svi mi se volimo sjećati nekih prošlih, nama gotovo uvijek, boljih dana, pa tako se s najviše radosti sjećamo i onih dana vezanih uz Božić. Ne znam više je li to bilo davno ili se tako samo meni čini da je bilo davno kada sam bil zmusani dečec od nekih osam ili devet godina. I kao svi u ulica sam se radovao dolasku Božića. Naveliko i naširoko smo onak potiho i potajno govorili kaj bi hteli da nam Djed Božičnjak donese. Ja sam se najviše nadal da ovaj put ne bu opet našu kuću fulal i da bu mi ipak bar nekaj donesel. Ovi stariji su mi govorili da to kaj pod borom nije bilo igrački je zato kaj se je djed tak brzo žuril podeliti darove drugoj djeci da nije mogel kod nas prikočiti. Nisam bil zločest, ali sam htel da jemput, ali samo bar jemput, tu prikoči i nek već jemput nekoga drugoga preskoči. Ove godine sam konačno imal  pravu želju, htel sam si velikoga plastičnoga kamiona, kakvoga je imal susedov mali koji je bil dosta mlađi od mene. Tak je bil taj kamion lepi, crvena kabina, zelene truge i kipati je mogel.  U njemu se je čak i malo dijete moglo voziti. Imal je i velike crne kotače i napred šapagu za koju si ga mogel vleči. Uf, da mi je bilo dobiti toga kamiona, tak bi ga čuval i znjim bi svašta prevažal. Čistil bi ga i pral, a navečer bi ga sakril ispod svoga kreveta tak da ga nitko baš nitko ne može ukrasti. Svaku večer prije spavanja sam si ja to zaželjel onak jako s čvrsto stisnutima očima da mi slučajno misli ne bi zbrisale kam krivo.

Badnjak je došel, snijega je bilo gotovo do prsa. Noge smo si obmotali obojkima i skočili u gumene Batine čizme tri broja prevelke, navukli si doma štrikane veste predugih rukava, a na leđa si hitili kakvi stari kaput i bež što brže van. Jako smo svi voljeli snijeg, a pogotovo kad je bil tak velik. Prvo smo morali uzeti lopate i napraviti po dvoru prti, staze kojima se dalo normalno hodati. Najprije smo si probili hodnike prema štali, zatim prema kocima za svinje i prema štaglju sa sijenom. Nismo išli baš ravno, već malo levo, malo desno, tak da posle moremo tuda divljati i naganjati se. Stariji su nas znali za to kuditi i za uho vleči, jer kaj ste ponoreli, bedaki jedni! Kad smo složili prti, tam kam smo morali, onda se je tek vidla kreativnost.  Po celom dvoru su bili tuneli od snijega ko da ih je krtica složila. Za kraj se obvezno delala kućica tak velka da u nju stane nas više. Ruke su nam bile skroz crvene i promrzle jer je rijetko ko imal rukavice, prsti su nam se zgrčili i više niti hukanje nije pomagalo. Nos je curel ko lud i brisal se je u rukave, leđa su bila gola, hlače skorene, a noge već odavno nismo osječali. To nam nije smetalo da ne složimo i najvećaga snjegovića kojega možemo složiti. Oko nas su skakali i igrali se psi.

Baš nas bilo briga za cijeli svijet, bilo nam je prekrasno.

Već duboko popodne, kad je več počeo polako padati mrak, čuo sam moje tete glas kako viče: „Jeloooo, svi u kuću, mulci jedni, bute se smrzli, brzo ajde, ajde!“ Eee, u kući na toplom je nastala frka, skinuli smo čizme i znjima pet lopata snijega, a noge tak grdno promrzle, nisu htjele slušati pa smo ih morali močiti u lavoru sa hladnom vodom. Hlače su bile zakorene, nis ih mogel preklopiti, a prsti na rukama i vuha su bolela ko luda sve dok krv nije počela normalno teći. Bez obzira na bol, tak se lepo u kući osjećal miris domaćeg pečenog kruha s finom hrskavom koricom, pečenoga u rolu u peći na drva.Tek tada smo osjetili da smo gladni, žedni i izmučeni. Poslije jela su nam složili pod kuhinjskim stolom slamu. Vele: „Tak je i Isusek bil u jaslicama“. Nije nas trebalo nagovarati, to nam je bila samo još jedna prilika više za igru. Mi pod stolom zaigrani, a stariji kite bor. Bilo je za kićenje tu nekih plavih mašnica od papira i neke srebrne zvjezdice i srebrne i zlatne trakice, no moju pozornost su dobili bomboni i male crvene ušečerene jabuke. Bomboni u zlatnim, srebrnim i crvenim papirima na kraju s velikim zafrkačima na koje su metali konac i vesili ih na grane. Ljudi moji kak su ti mali šečerni bomboni meni lepo izgledali, mogel bi ih gledati, tak sam bar onda mislil, celi život. Kuhinja  je bila puna topline i mirisa izmješanih od pečenoga kruha i božićnog drvca, obasjana vatrom iz peći na kojoj su vratašca bila napola odškrinuta. Bilo je tiho, svatko u svojim mislima. Samo je  tu mirnoću povremeno remetilo stavljanje drva u peć. I ja umiren i ushičen sam se nadal  da ovak izgleda raj. Normalno, kad bi bar još mama, tata i brat bili sa mnom. Zaboravil sam na kamiona i lagano utihnul u san na slamici pod stolom.